Рјешење националних питања и усмјеравање милијарди у развој!?
Спајањем Херцеговачко–неретванске, Западно–херцеговачке, Херцегбосанске и Посавске жупаније могуће је створити једну териториално–административну јединицу с територијалним дисконтинуитетом.
Изјава лидера СДА и бошњачког члана Предсједништва БиХ о томе како је већ у првој половици сљедеће године могуће ријешити хрватско питање кроз рјешавање пресуде у предмету „Сејдић- Финци“ и кроз уједињење жупанија како би се њихов број смањио на 3-4, прошла је прилично незапажено у медијима у БиХ, пише Милан Шутало за Хрватски Медијски Сервис.
Подсјетимо, према медијским извјешћима Изетбеговић је, говорећи о теми “Изградња државе у БиХ”, у оквиру конференцију, у Еуропском парламенту, одржане јучер у поводом 20. годишњице Даyтонског мировног споразума, казао „да се убрзо може ријешити питање пресуде “Сејдић и Финци“, уједињењем жупанија смањити њихов број са 10 на три-четири, ријешити оно што се зове хрватско питање већ у првој половици идуће године“.
“Важно је препознати стварне интересе и раздвојити их од укоријењених националних заблуда“, казао је Изетбеговић, заложивши се за измену Даyтонског споразума корак по корак у складу с еуропским стандардима и уважавајући међународно призната људска права и основне слободе.
У измјенама Даyтонског споразума “нитко ништа и никоме неће моћи наметнути у БиХ и све што се буде догађало морат ће бити плод интереса и договора три конститутивна народа, али и међународне заједнице која себи не може допустити понављање ратних разарања на тлу Еуропе“, казао је Изетбеговић.
Ова Изетбеговићева изјава наговјештава радикални заокрет или еволуцију у политици водеће бошњачке странке, СДА у гледању на питање преуређења БиХ и рјешавања националних питања, кроз административно-територијално преуређење Федерације БиХ.
Подсјетимо, све до јучер СДА је била устрајна у концепту да не само ФБиХ, већ и БиХ треба бити организирана кроз четири до пет мултиетничких економских регија, при чему би примарни критериј за одређивање територије регија били економски, географски, прометни, а не никако етнички.
Изетбеговићева изјава о смањењу броја жупанија, кроз њихово уједињење са десет на три четири могуће је проматрати као неку врсту компромисног приједлога између досадашњег концепта његове, али и већине других бошњачких странака и оног што траже странке окупљене око Хрватског Народног Сабора БиХ – федералну јединицу, с територијалним дисконтинуитетом која би укључивала већински хрватска подручја у БиХ.
Истине ради, треба напоменути како су и неки хрватски интелектуалци и политичари (др. Нино Распудић, Славен Рагуж) још прошле године, као компромисно рјешење предлагали управо концепт реорганизације Федерације којег је јучер у Бруxеллесу назначио Изетбеговић.
Лидер СДА није прецизирао које би се жупаније, односно кантони, према његовој замисли могле ујединити како би се од 10 дошло до три-четири.
Један од могућих начина редукције броја жупанија њиховим уједињењем је, спајање већински хрватских у једну, а већински бошњачких у другу жупанију односно кантон, док би трећа жупанија била, по националној структури становништва мјешовита, којом би заједнички управљали Хрвати и Бошњаци.
Према том концепту спајањем Херцеговачко-неретванске, Западно-херцеговачке, Херцегбосанске и Посавске жупаније могуће је створити једну териториално-административну јединицу с територијалним дисконтинуитетом. Назовимо је за потребе ове анализе Херцеговачко-посавском жупанијом или кантоном.
До другог кантона дошло би се уједињењем већински бошњачке Сарајевске, Босанско-подрињска, Зеничко-добојска, Тузланске и Унско санске жупаније или кантона. Назовимо тај други, или први свеједно, Босанско-крајишким кантоном.
Након уједињења већински хрватских и већински бошњачких жупанија, односно кантона остао би Средњебосански кантон или жупанија, који би био трећа мјешовита хрватско-бошњачка административна јединица.
Што су предности, а што недостатци оваквог концепта преуређења Федерације БиХ?
Прво: Оно што и лаици одмах могу уочити је да би се његовом проведбом драстично смањио административни апарат, број упослених у администрацији, а тиме и јавна потрошња, могуће и за више од педесет посто у односу на постојеће стање. Умјесто десет влада, десет скупштина, на десетине завода и агенција, 150 министарстава, има ли би на разини између федералне ентитетске и опћинске разине три владе, три парламента, троструко мање министарстава, агенција и завода.
Друго: Овим концептом ослободио би се према неким процјенама више од милијарду марка годишење које би се могле усмјерити у развојне пројекте.
Треће: Умјесто административно-расцјепканог простора добили би веће административне-територајлне и земљописне цјелине у којима би један, односно други народ чинио више од 80 посто становништва, и у којима би могли самостално одлучивати, те трећу жупанију и кантон у којој би представници два народа заједнички управљали.
Четврто: Организацијом Федерације БиХ у три кантона односно жупаније, при чему су двије територијално неповезане, а трећа национално мјешовита онемогућило би се одцјепљење било које од њих, а тиме и отклонили страхови бошњачке јавности од дисолуције БиХ.
Главни недостатак оваквог концепта било би незадовољство појединих већински хрватски, односно, већински бошњачких опћина које би се нашле у кантонима у којима становништво те опћине није већинско становништво кантона којем би припале.
Но и сада имамо ситуацију гдје је један или други народ мањински у односу на кантон у којем живи. Те страхове могуће је отклонити примјењујући начело реципроцитета у такозваној позитивној дискриминацији; кроз законско осигурање минималних националних квота у жупанијским скупштинама и владама, осигурање додатних посебних права за мањинске конститутивне народе као што су право на образовање по једном или другом националном наставном програму, финанцирање националних културних пројеката и институција и слично.
У сваком случају Изетбеговићев приједлог може бити солидна полазна основа за озбиљне разраде и разговоре како рационалније преуредити Федерацију БиХ, ослободити значајна прорачунска средства за развој и истовремено ријешити не само хрватско, већ и бошњачко национално питање, а тиме хрватско-бошњачке односе из фазе дугогодишњих конфликата превести у раздобље сурадње и напретка.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Четници:
“Kоја је српска војска признавала команду која је побегла и од ње и од народа и од фронта…?”
Само понављање доказује вредност. Сувишно је позивање на ауторитет аутора ове реченице ако њену истину, бар у трену, не докаже текст и његова амбиција. Дакле, сваки појединачни гест који у себи не заснива универзално значење и јасну разумљивост, остаје да виси изван људског поретка овог света као испад или као трагични неспоразум онога ко га предузима и вечности у којој ће остати обележен као промашај.
Шта су “поновили” Четници у Другом светском рату и која универзална значења су доказали њихови појединачни гестови? Историја једног народа формира стабилно језгро сабраних вредности етногенезе у примерима поновљених гестова у различитим историјским приликама, формацијама, епохама и невољама. Само оно што су вертикалне генерације поновиле као неизбежно понашање, сматра се вредносним жариштем од којег један народ никада неће одустати без обзира на природне и структуралне различитости. У српском народу, непокорност према окупатору, агресору, нападачу, непријатељу била је неупитна и раскошно разрађена стратегија наступа у овом свету у свим временским периодама од коња до борбеног авиона, а слепа и страсна потреба, љубав и оданост слободи, вредност већа од живота. Онај припадник тога народа који без обзира на све, понови такве гестове, не треба да чека потврду надлежних органа о свом пореклу. Основна идеологија апсолутног четничког пасивизма у односу на елементарно супротстављање окупатору развијала се у правцу бриге за очувањем корпуса у условима сурових одмазда непријатеља. А читав покрет представљао се као настављач и баштиник оригинарног српства, од Лазара Хребељановића до Александра Карађорђевића, који су у борби изгубили готово читав народ да би сачували идеју несразмере реторичке бриге и спремности да се “изгине до последњег” само да се не робује окупатору. Како су Четници мислили да докажу понваљање онога што је родоначелнике и доказане репрезентативне примерке најбољих међу Србима на та места довело потпуно другачијим држањем у истим тешким и судбинским приликама?
Свака формална и високо хијарархизована организација или група препознаје се према спољним обележјима али и према унутрашњем устројству. Ради се о војсци. Не треба расипати речи изван питања: која је српска војска пре и после Четника из Другог светског рата изгледала као они; која је војна формација имала такав ланац командовања као Четници, која војна стратегија је разрађивана у земуници уз помоћ “радио Лондона” а не на борбеној коти до које пробија “лево крило” лаке пешадије, која је српска војска пре и после Четника из Другог светског рата клала ножем под врат све оне које је препознала као своје непријатеље а понајвише своје сународнике, која је српска војска признавала команду која је побегла и од ње и од народа и од фронта, који је српски војник чувао српску нејач тако што се због те нејачи није борио да би је одбранио, који догађај из српске историје ратовања, ужаса, несреће и пропадања личи на Четнике из Другог свестког рата?
Дозвољавам могућност да нико не зна истину о Другом свестком рату и да се не зна ко су били Четници у њему. Али, оно што је било, браћо Четници, није личило ни на шта српско ни пре а ни после ножа за краља и отаџбину!
Партизани:
Другови Партизани, како сте проналазили снагу, вољу, храброт и енергију за све непријатељске офанзиве, а пропустили идеју да бар једном из праћке гађате Јасеновац, раван као Сремски фронт?
“Били сте ништа, бићете све”, лепо звучи, само никада се до сада у историји није догодило. Дакле, слатка утопија коју греје енергија вечног недостатка правичности која је урачуната у људскост колико и насушност сунчевог зрака и добродошлица ваздушног даха. Није тешко кренути за овом крилатицом када си баш “ништа”, чак и ако очекивања нису преиспољено нереална да после тога постанеш “све”. Све је лепо док траје окупљање на пољани која постаје спонтано сабиралиште свих оних који су на њу стигли као “сирочићи”, напуштени од очекиваних друштвених формата из којих су испали заслугама бројних фактора. И у испадању изгубили “идеје” о обичним стварима људскости које живот чине ведром и очекиваном досадом, а задржали “идеје” о поновном рођењу (не о васкрсењу) у животу у којем ће их чекати нека друга места у вагонима из којих су испадали или су из њих изгурани да би бивали набијани у неке “друге вагоне” за пут без повратка. Постали су Партизани. Спонтани процес прекоредног формирања готових делова пре конституисања одређене целине, карактера пре порекла, вредности пре системског оквира и старешинства без организованог избора старешине. Уз песму и звук хармонике која је радо одлазила у Партизане, у очекивано браство које није приговарало културно-религијским недостацима разумевања његовог специфичног значења и контекста него које је сугерисано јединством и нагонском хомогенизацијом, опстанком и задуживањем оног највреднијег: живота и слободе. Спонтано вођени невидљивом руком Друга ка накнадној појмовној и језичкој унији “братства и јединства” поврх бивства и лукавства. Епопеја, Одисеја, архајска приповест, херојство, солидарност, чиста религија! Све најлепше што може да стане у идеју људске заједнице и пожртвовања, заборављања порекла, културе, навика и предрасуда ради сталне подршке универзалним људским вредностима, погибија, жртвовање, поверење, склад, одрицање, рањеници, песма на уснама, херојство, победа, слобода. Није било пребројавања, није било протекције, није било важно ко си и шта си био, јер, “био си ништа а бићеш све”. Поступност у формирању света који је исчилио, нестао, одустао, срушио се и побегао, уливала је наду у трансвер нагонске правичности у друштвени поредак у настајању који је био незамислив као пристрасан или неравноправан и у чијем стварању су предњачили они којих је било највише, који су били највећи и баш због тога нису то истицали, од тога су добровољно одустајали да се сви други, мањи, ређи и блеђи не би осетили као “ништа” у продуженом трајању, већ да би себе што јасније видели као “све” у новом, праведнијем свету. Да је време стало на Неретви, историја би имала логичан крај и заокружено значење, оно што је почело у Нојевој барци, романтично се завршило у “битци за рањенике”.
Међутим, да постоји оно што накнадно може да промени прошлост, само је још једна тековина борбе Партизана, само једно питање које неће променити утиске о библијски постојаном покрету људи: Другови Партизани, како сте проналазили снагу, вољу, храброт и енергију за све непријатељске офанзиве, а пропустили идеју да бар једном из праћке гађате Јасеновац, раван као Сремски фронт? Јер, наводно, није било важно које националности су Партизани а које они који су највише гинули за њихову ствар. Зар не, Другови Партизани!
ДА ЛИ ЈЕ НОВИНАРКА СМЕТАЛА КАМЕРМАНУ ИЛИ ГАШИЋ НАТО ПАКТУ?!
Нема оправдања за изјаву, сада већ бившег министра Гашића.
Али има разлога да мало размислимо.
Као прво. .
Како то да га је премијер Вучић тако брзо сменио?! Јесу разлози за смену, које је премијер навео недвосмислено јасни и неопходни. Али јесте и време у коме је смењен драгоцено. Зато, чему журба?
Тако муњевита смена изгледа да је важнија од онога шта је министар Гашић све требао да уради. Ако је то уопште важно? А биће да јесте. Да се подсетимо шта нам је јуче било важно : „ Рогозин долази у јануару у Србију са само једним задатком – да максимално помогне у опремању српске војске, а са собом у Београд доводи и челне људе руске наменске индустрије. . . Овакав расплет догађаја наговестио је и министар одбране Србије Братислав Гашић који је оценио да је Србија, после Румуније, најјача војна сила у региону и поручио да ће се у 2016. години наставити са развојем и модернизацијом војске и повећањем извоза бар је тако најављивано. “
Дакле, важно је. И, наравно, није сада већ бивши минстар једини који започето може да заврши. Али, да ли су то смишљене сметње на релацији Русија-Србија на тему опремања Србије наоружањем из Русије?
Да ли је можда, инцидент са новинарком која, кад мало боље погледате снимак и није морала да се сагиње да би камерман иза ње адекватно снимо министра. Па зар није логичније да камерман то има у виду и себи потражи одговарајући угао, а не да новинарка размишља о његовом послу, да пази шта јој камерман ради иза леђа. Да ли јој је можда колега рекао “сагни се, не видим“? То не знамо!
Њена одлука да му омогући добар снимак, можда је нечија а не њена?!
Да ли је можда неко дошао на идеју, као што нам то вековима раде, да услед недостатка министра одбране послови са Русјом и испоруком наоружања Србији стану? Је ли то стварање празног простора за нека друга, нпр. НАТО решења? Како то да се Америка појачано брине због утицаја Русије на Србију, а нарочито због њеног наоружавања Србије.
Треће. Да ли је ова експресна смена и време у коме се она десила, а десила се пред долазак заменика премијера Русије Дмитрија Рогозина који је задужен за војну индустрију, ризична’! Управо због те створене рупе, али и још више због чињенице да онај ко дође за новог министра има своје виђење наоружања Србије, нарочито преко Русије.
Или можда тај који дође и нема своје него НАТО мишљење.
Важније од тога што је ова смена била показна вежба снаге једне владе, је то што ће се одговор на питање, да ли је новинарка сметала камерману или Гашић НАТО ПАКТУ знати кад дође нови министар одбране.
Тада, међутим може већ бити касно!
Све је дакле важно и више него се може наслутити из једне епизоде.
ПРЕСУДА ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ ОБЈАВЉЕНА ДВА ПУТА 1946. И 2005. ГОДИНЕ
Пише: Милорад Антонић
Књигу у којој је објављена Пресуда Дражи Михаиловићу забранио је њен издавач, а репринт је објављен 2005. године у издању ДИН Седма сила и Фондације Мултинационални фонд културе.
Дневни лист Блиц, управо објављује документа које је, како истиче, после 70 година открио а односе се на Пресуду Дражи Михаиловићу. Прво је тај документ најављен као: “СЕНЗАЦИОНАЛНО Тито сакрио, „Блиц“ открио: Ово је ПРАВА ПРЕСУДА ДРАЖИ.”
Реч је као што, пише Блиц, о оригиналној, комплетној пресуди са суђења генералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу из јула 1946. године, и истиче да је „документ је завршио у приватној архиви по наређењу Озне и самог Тита.“
„Они су тражили да не доспе у јавност јер је у то време било живих сведока који би могли да открију исконструисану оптужницу против Михаиловића у којој су му приписана и дела која није починио. Дакле, пресуда је намерно уклоњена како би се цео процес кроз историју држао под велом тајне. И човеку који је чувао документ то је ишло у прилог, јер се и он плашио да монтирани наводи могу да му праве велике проблеме у будућности, кажу саговорници Блица повопдом овог „откирћа“. Пуковник у пензији Новица Стевановић који је био члан Комисије за утврђивање чињеница о смрти генерала Драгољуба Драже Михаиловића, додаје да „Комисија никад није имала ову пресуду.
Истина је, као што кажу саговорници, „да су историјске чињенице о злочинима комуниста желеле да се прикрију и свале на леђа генералу Дражи. „
ДОКУМЕНТ ОБЈАВЉЕН ПРЕ 10 ГОДИНА
Све је то можда тако, а највише је тако услед недостатка чињеница. Истина је комунисти су прикривали много шта, па и ову документацију. Међутим, „ни ми нисмо седели скрштених руку”!
О чему се заправо ради?
Збиља документ је, судећи по свему веродостојан, а највише због тога што је исти тај документ случајено или намерно објављен 1946. године у оквиру књиге СТЕНОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ СА СУЂЕЊА ДРАГОЉУБУ ДРЖИ МИХАИЛОВИЋУ“ насловљене као „Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом“ .
Да нешто није ишло како је требало и морало у то време, говори чињеница да су те стенографске белешке објављене као књига 1946. године. Тада је, законом енергије у који верујем, да забрањена књига дуже живи од легалне, дошла до мене као издавача ДИН „Седма сила“ и Фондације Мултинационални фонд културе. Донео ју је мој уважени и дугогодишњи уредник код кога сам објављивао своје прве текстове са жељом да објавим „забрањену књигу“. Намерно је употребио те речи, јер је знао да ћу се на то упецати и уручио ми поприлично купусоидну повезану књигу “ СТЕНОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ И ДОКУМЕНТА СА СУЂЕЊА ДРАГОЉУБУ ДРЖА МИХАИЛОВИЋУ“ насловљену као „Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом“ и испричао ми историју рукописа.
Књигу коју ми је уручио издало је Удружење новинара ФНРЈ 1946. године. Као што су то тадашња правила налагала пре пуштања у продају сваког па и овог издања први примерци дељени су члановима ЦК СКЈ на читање. Када су је другови прочитали, муњевито су реаговали јер су приметили да „неке ставри нису смеле да се објаве“, тј. да су остале нецензурисане. И уследила је акција. Од чланова ЦК СКЈ којима су подељени примеци тражено је да их врате. Тако је и било, осим у једном случају. Тај примерак који ми је уредник донео негде је био од 1946. до 2005. године. Било је опасно и говорити да постоји и имати га јер је књига због предостржности забрањена. Од тог примерка настао је репринт (ИСБН 86-85959-01-2) у издању Фондације Мултинационални фонд културе и ДИН „Седма Сила“.
Ту је наравно и пресуда о којој Блиц сензационално пише а која је објављена као што се види пре десет година.
Остаје наравно нејасно шта су тражили чланови Комисије за утврђивање чињеница о смрти генерала Драгољуба Драже Михаиловића, ако не документа и књиге које су се бавиле овом тематиком. А било их је и има их још.
Но, како год, ову књигу посебно краси чињеница да је забрањена од свог издавача.
И још нешто.
Дакле, да и ово што пишем, не би било обојено опет неком другом нежељеном сензацијом препуштам Вам Пресуду у целини. Онакву каква је објављена 1946. и поново као репринт 2005. године.
Верзија за преузимање у . pdf формату (2. 60MB)
[notification type=“alert-info“ close=“false“ ]
Делови из књиге „Пресуда Дражи Михајловићу“[/notification]
Улизице
Овај свет је организован тако да ми са њега одлазимо а да црви остају вечно.
Спазила птица црва на врху високог дрвета па га изненађено упита како је доспео на то место, а он јој увређено одговори да пузи цео живот и да у томе нема ништа чудно!
Наравно! Најмање из два разлога: више ништа није чудно, а пузање је увек стабилна путања до врха. Писати о томе, велика је грешка јер текст, какв год да је, ма и најпаметнији, ништа не може да промени, доказује већ доказано а отвара сумњу у завист и љубомору и код једних и код других читалаца: пузавци мисле да им приповедач завиди па збијају редове да попуне преостали простор који би незвани гост могао да заузме а достојанствени партер у неверици разматра мотивацују за такав гест будући да је тема на претек. Дакле, опрезно, или си скривена улизица или си потпуно неталентован да осетиш чаробне ефекте устаљене праксе.
Улизице су велики мајстори и одабрани људи. Њихов алхемичарски занос претварања психолошких и социјалних недостатака у професионалну структуру и захтевну вештину, превазилази очекивања свих осталих канала социјалне промоције. Образовање, таленти, злоупотребе, сила, одрођеност, немају заједно количник који на циљу пријављују пузавци док подижу купоне, тантијеме и књиже камату. Све проливене сузе због незаслужених родитељских прекора, неправде ширег породичног запостављања, незгода трапавости са часова физичког васпитања, бахатости водећег „бунтовника“ из улице као и лаких и неочекиваних одбијања девојчица на журкама, пузавци веома стрпљиво и методолошки непогрешиво бележе, разврставају и претварају у конституционе елементе вештине којом ће све фрустрације заменити за вишеструке надокнаде. Посебно чекајући исте оне који су их скрајнули и активирали њихове таленте, да им одреде места на маргинама на којима ће се дуго и носталгично сећати врхунских достигнућа детињства и младости јер за друго више неће имати адекватне прилике.
Људи живе у свом времену и примере не треба тражити у „антици“ или „комунистичком једноумљу“. Свака генерација види и осећа „освету лоших ученика“ јер најбољи ђаци то постају поштујући поступност у стицању знања ради промене понашања и дисциплинованом чекању у реду напредовања у складу са научном методологијом објективне проверљивости резултата. Улизице немају таквих скрупула. Шта год да су пробали док је такмичење било непристрасно и строго контролисано, бивали су скрајнути, отпадали су у првом кругу и зловољни пушили у клозетима док је у фискултурним салама закрченим клупама у којима су по један седели одликаши трајало финале.
Погледајте око себе, и даље нема најлошијих међу вама, иста лица са „оних финала“ и даље кадрирају призоре ваше бриге за судбине најдражих; оне из клозета, видећете без цигара на телевизијском дневнику како реферишу високим званичницима бирократских формата и како председнику чувају леђа, понекад носе торбу а редовно дају изјаве за штампу. То је то. Можете да напишете неки текст о свему томе и да га покажете куму на стадиону омиљеног клуба на којем вас из ложе стреља злопамтило са јединицом из хемије.
Овај свет је организован тако да ми са њега одлазимо а да црви остају вечно.
„Птице умиру певајући“.
Земан: Турска хтела да покаже мишиће, али је погрешила
Турска је у инциденту с руским Су-24 хтела да покаже мишиће, али је направила грешку, оценио је чешки председник Милош Земан.
„Турска је хтела да покаже мишиће, али је направила грешку која никоме неће помоћи. Ако је, можда, на 17 секунди и био нарушен турски ваздушни простор, мало је вероватно да би за то време руски пилот могао да буде упозорен 10 пута, како би одлетео на сиријску територију“, изјавио је Земан.
Чешки председник је такође подсетио да је руски авион пао на сиријску територију и да су током инцидента погинула два човека, при чему је пилот Су-24 био погођен у ваздуху током приземљења. „То противречи Женевској конвенцији“, нагласио је Земан.
Према његовим речима, Турска се сумњичи да посредно сарађује с терористима добијајући, пре свега, јефтину нафту од Исламске државе. Поред тога, Анкара је у непријатељству с Курдима. Али управо „оружане јединице Курда представљају фактички једину (копнену) снагу која се бори против ИД“, изјавио је Земан.
„Постоји пословица: ’Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ‘“, рекао је чешки председник и додао да „турско непријатељство према Курдима води ка томе да се Турска, у најмањој мери, двоуми када је реч о прикључивању борби против ИД.
„Турска треба да одлучи коме ће се придружити“, нагласио је Милош Земан и упозорио да је један од проблема у борби против ИД и то што је неке земље „подржавају финансијским и другим средствима“.
Земан је, такође, рекао да је председник Сирије Башар ел Асад основни чинилац решавања актуелне ситуације у тој земљи.
„Ако неко жели да замени Асада, мора да дође с предлогом о томе ко ће да га замени, да се не би догодило исто оно што се догодило у Либији или Ираку“, нагласио је Земан.
Чешки председник заложио се такође против копнене операције у борби против исламиста, јер би она, према његовом мишљењу, могла да се заврши исто као и у Ираку. „Никакви тенкови, никаква пешадија, само дронови, командоси, хеликоптери“, рекао је Земан набрајајући неопходна средства борбе против терориста.
Наступајући крајем септембра на заседању Генералне скупштине Уједињених нација у Њујорку, чешки председник је предложио да се створе мали међународни одреди под заштитом УН својеврсних „командоса“ за ликвидацију лидера и „мозгова“ терористичких организација, укључујући Исламску државу.
Према мишљењу Земана, делатност таквих одреда, заснована на широкој сарадњи специјалних служби разних земаља, има много више шанси да успе него класична окупација територије коју заузимају терористи.
Земан је изразио жаљење што још није усвојена резолуција Савета безбедности УН о стварању оваквих антитерористичких јединица него се све завршило на позивима.
Опширније: rs.sputniknews.com
Ријалити
Креативна пустош откривања најупечатљивијих симбола социјалних поенти, јавља се као доминантна памет уместо вредних ауторских програма…
„Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси“!
Одрастао сам у стамбеној згради зиданој у времену у којем је колективни карактер живота бивао схватан битно другачије него данас. Станови су били линеарно повезани у низ и до њих се долазило преко заједничких тераса. Пролаз поред комшијске интиме био је стални догађај комуналног саобраћаја чија фреквенција се дневно увећавала посетама рођака, пријатеља и путника намерника који су због физичке условљености пролаза, када су долазили на одређену адресу, долазили и на све друге. Изложеност је била архитектонски пројектована као мера дисциплиновања обзирности ради заштите породичног мира и симулирала је отворену пробу издржљивости знатижеље и редовне дозе малограђанштине. За дивно чудо, нико није гледао кроз туђе прозоре. Када би ме мајка слала у походе последњим комшијама у низу, строго подбочена пратила би ме погледом да случајно не залутам у правцу врућих колача на комшијским трпезама или у сусрет гласним звуковима уобичајених наклапања. Пролазио сам тако, годинама, поред призора из обичног породичног живота, на физичкој дистанци са које је готово немогуће суспендовати чула, и никада нисам ништа чуо нити видео из „ријалитија“ мојих комшија.
А данас? Наш живот претворио се у срамоту и неваспитање тривијалног воајеризма вирења кроз кључаоницу насилно напабирченог скупа представника веома, веома ниског жанра врсте који по претходно понижавајуће огавном договору постигнутом за паре, симулирају квази заједницу типова каркатера који наводно треба да нам дочарају нас саме каквима себе никада не видимо и не можемо видети изузев у тривијалном мизансцену промашеног симулакрума.
Креативна пустош откривања најупечатљивијих симбола социјалних поенти, јавља се као доминантна памет уместо вредних ауторских програма, убедљивог уметничког телевизијског формата, поучног документарног и научно-образовног садржаја и непоновљиве духовитости забавних колажа, и уз помоћ рекламождерства потрошачко згртачке похлепе, усељава се у наше домове посредством медиокритетских сценарија. Истих оних који су у античком добу рачунали на квр, хлеб и игре а касније на ефекте сензационализма најниже врсте, долази у наше дневне собе да разара обзирност, пристојност, скрупуле и одустанке од бесмисленог занимања за туђе животе и њихове ефемерне чинидбе.
Родитељи и деца лицемерно и колоквијално омаловажавајући „јахаче апокалипсе“, не пропуштају ни једну њихову реч и нерадо одлазе до кухиње по нову порцију кокица или још једну шољицу кафе да не пропусте неку непоновљиву мудрост из уста проститутке или фантастичну „фору“ присутног криминалца или другог отпадника од сваког познатог људског смисла. Спавају на смену да би једни другима реферисали, ујутру погледају извештаје у јутарњим тв-програмима, затим купе најјефтиније штампано дневно информативно „ђубре“ да укрсте утиске са оштрим, прецизним, пажљивим и професионалним оком и ухом стручњака, новинара, иначе пословичних бораца за слободу медија, и на крају, у атмосфери општег разумевања, са својим колегама са посла провере заузете ставове о „скандалозним“ догађајима од синоћ. Беда до свемира!
А за све то не можемо да оптужимо ни Тита ни Слобу. Ко је онда крив?
Sedma Sila 