ЗАБРАЊЕНА ЛИТЕРАТУРА
Zabranjene novine i knjige
Pisana reč, kao svojevrsna stvaralačka sloboda na ovim prostorima, često i surovo je bila ZABRANJIVANA. Ovde su,može se slobodo reći bili veoma „talentovani“ izvršitelji zabrane autorskih dela“. Zabranjivane su knjige, novine, filmovi, drame, pozorišni komadi…Novinarima je zabranjivano da pišu i da se potpisuju. Koliko je zabrana autorskog dela bila „kreativan hit“ mnogih vlasti u Srbiji toliko su zabranjena dela postojala popularnija i večna.
Iz dva razloga ovde ćemo objavljivati sadržaje, teme i inserte iz pojedinih zabranjenih dela. Prvo zbog činjenice da su autorska dela zabranjivana zato što su vredela , i drugo što je jedini efikasan način da zabranjena dela žive svoj život je da su stalno prisutna medju nama.
Izaberi novine, knjigu, film, pozorišnu predstavu
Zašto vlast veruje horoskopu?
Ostrašćenost zabranom kao važnim sredstvom moći bila je pogubna.Na to su, doduše u tom trenutku veoma retki novinari ukazivali.Medju retkima je i tekst Milice Đorđevic objavljen u reviji “Srpska reč”.
ZVEZDOČITAČI I 12. MART 2003.
Da li je Lav poznavao Blizanca?
Ako je dnevnik „Nacional“ zabranjen zbog „plasiranih dezinformacija“, vlasti bi trebalo da se izvine i otključaju redakciju. A ako je zabranjen zbog sumnje da je bio glasilo kriminalaca koji su ubili Zorana Đinđića, onda ga je trebalo zabraniti 12. marta u zoru, dok je Đinđić još bio živ. Tog dana je na poslednjim stranicama lista najavljen atentat.
Piše: Milica Đorđević
Pokojni premijer bio je rođen u znaku Lava, a u dnevnom horoskopu „Nacionala“ Lavovima je 12. marta doslovno stajalo: „Ukoliko ne povećate oprez, danas možete lako postati žrtva nedobronamernih osoba koje duže vreme motre na vas“. Nije potrebno biti teoretičar zavere pa se zapitati koliko je slučajno što su tako preciznu astrološku prognozu na dan atentata objavile upravo novine koje su se bavile vezama bliskih saradnika premijera sa podzemljem, pronalazile luksuznu ministarsku novogradnju, najavljivale sukobe u vladajućim strankama, o privatizaciji društvene imovine pisale kao o sezonskom sniženju, i uopšte, stizale do podataka do kojih drugi nisu, obilato se služeći anonimnim izvorima. Jesu ministri za pravosuđe i rad priznali „očinstvo“ nad vilama, Labus se zaista otcepio, cepa se i PDS, dok su novi vicepremijer i bivši general negirali veze sa surčinskim mafijašima, a potvrdili prijateljstva sa surčinskim bogatašima, ali bi sve to moglo da se tumači kako je kolač podmetačina i kleveta mudro začinjen i ponekom oblandom istine. Novine su, dakle, u celini postale opasne po istragu atentata, jer su, prema tumačenjima ministara, stvarale „psihološku klimu linča“ prema svemu i svakome ko predstavlja Vladu Srbije. Ko se u toj klimi najbolje osećao? Prosečni konzument štampe, radio i TV programa dalje ne ume sam, pa bi u slučaju „Nacionala“ morao da uskoči teoretičar zavere i zaključi da je podrivanje poverenja u prvu nekomunističku, reformatorsku i proevropsku Vladu moglo da odgovara jedino naručiocima atentata koji su mesecima unazad pripremali široku čitalačku publiku za smrt premijera, a na kraju je i drsko najavili. Možda čak uz poslednje upozorenje, jer je u nastavku iste prognoze za Lavove u „Nacionalu“ stajalo i: „Vaše ideje neće naići na odobravanje okruženja, stoga ih ne forsirajte“. Ili je to, ili je uredništvo ovog lista znalo šta će se dogoditi ali nije imalo hrabrost da dojavi, pa je očajnički pokušavalo da pošalje kakvo-takvo upozorenje.
ISTORIJA FALSIFIKATA
U paranoičnoj atmosferi koja je nastala posle atentata, a kojoj najlakše podležu oni sa bremenitom savešću ili opterećeni sindromom „balkanskog špijuna“, dve nacionalne televizije, BK i Pink, skinule su horoskope sa svih prezentacija (uključujući internet i teletekst), i to čim je nagovešteno da je premijer mrtav. Za svaki slučaj, jer odavno nije tajna da su čitači zvezda u Miloševićevim vremenima itekako korišćeni u političkoj propagandi. Drugopomenuta televizija se danas nerado seća da je u takvim projektima učestvovala više nego prilježno, ali nije bila jedina koja je „videla“ slavnu, presrećnu i dominantnu Srbiju onom istom življu kojeg su naručioci horoskopa ratovima i sankcijama dovodili do ludila i neljudskog poniženja. Takva proročanstva se ipak nisu duboko primala pošto ih je stvarnost uporno ignorisala, pa su se astrolozi sve ređe javljali da veličaju ljude iz vlasti. Razvrcao se i dugogodišnji državni projekat „Deda Miloja“ koji je objavljivan u žutoj varijanti „najstarije novinske kuće na Balkanu“, a ubrzo se otkrilo da su ga pravila četvorica novinara iz zgrade „Borbe“. Čak se u poslednjih godinu-dve pod naučnu sumnju dovode i čuveni Tarabići, naročito s obzirom da ni DOS, dok je bio opozicija, nije odoleo da manipuliše Kremanskim proročanstvom. Prošle jeseni, na beogradskom mitingu podrške Miroljubu Labusu, ministar kulture koji danas zabranjuje „Nacional“ priznao je javno, sa govornice, i to onim istim demonstrantima koji su dve godine ranije mitingovali za Labusovog protivnika, da je Tarabićevo proročanstvo o „spasitelju iz Koštunića“ – falsifikovao: malo on, a mnogo više dramski pisac koji je i autor ministrove glavne pozorišne predstave!
Najprimitivniji, ali i najuporniji vidovi takve propagande bili su dnevni horoskopi u štampi i u TV programima. Tokom devet dugih godina protesta i demonstracija na dan svakog događaja za koji se procenjivalo da bi mogao da poljulja vlast, u režimskoj štampi su objavljivana i namenska zvezdočitanja. Potencijalni demonstranti su odvraćani od izlaska na ulice tako što je svim znakovima odreda, na razne nemaštovite načine, savetovano da ne izlaze iz kuće, ili da odu, ali što dalje, u neku blagotvornu pustolinu. Pred kraj devedesetih i nerežimski listovi su se dozvali pameti, pa je u dane opozicionih mitinga nastajao urnebesni raskorak između pozicionih i opozicionih horoskopa. U prvima se nekom znaku savetovalo da sedi kod kuće, više druži sa porodicom, izbegava saobraćajne nesreće i neuspehe u realizaciji ekstremnih i smelih ideja, dok je u horoskopima opozicionih glasila istom znaku baš kucnuo čas da se digne u aktivnu odbranu sopstvene budućnosti, po mogućstvu na otvorenom gradskom prostoru.
ZVEZDE U SLUŽBI ISTRAGE
Ukoliko bi danas neka informativna kuća prema liniji namere trebalo da se nađe pod lupom zakona, pre „Nacionala“ su morale da se razmotre „Večernje novosti“. Tamo je onog kobnog 12. marta za Lavove stajalo ovo: „Rastrzani ste između zahteva jednog Blizanca i jedne Vodolije. Nemate potrebe da sumnjate u svoj sud o drugima. Vaš sistem vrednosti je doveden u pitanje, jer okolina smatra da treba da utiče na vaše mišljenje“. Do zaključenja broja ni sa jednog zvaničnog mesta nije stigao konkretan odgovor zašto je ubijen Zoran Đinđić, pa je na snazi nekoliko poluzvaničnih verzija. Prema jednoj, Hag je stavio premijera Srbije u procep tako što ga je naterao na definitivni obračun sa ratnim zločincima koji su još uvek pod zaštitom policijskih i mafijaških struktura, i to ga je stajalo života. U svetlu tih tumačenja, horoskop „Večernjih novosti“ nije smeo da se zanemari. Glavna tužiteljica Haškog tribunala je rođena 7. februara, upravo u znaku Vodolije, ali se još ne zna ko stoji na drugoj strani, ko je tajanstveni Blizanac. Prema horoskopu, to može biti samo neko iz zemlje, jer se navodi „okruženje“ ili „okolina“, a pošto je policija izvestila da su premijera ubili kriminalci iz zemunskog klana, logično bi bilo da je to neko od trojice prvooptuženih. Ali nije, jer u tom znaku nisu rođeni ni Dušan Spasojević ni Mile Luković Kum, a kamoli Legija – njegov znak su Ribe (15. mart). Ribama je, inače, „Nacional“ za 12. mart prognozirao „period u kome ćete moći u potpunosti da realizujete svoje ideje samo ako sačuvate prisebnost i upornost. Razgovorom možete postići najveće rezultate u prepodnevnim satima“.
Lavovima se, međutim, tog dana crno pisalo u svim beogradskim izdanjima. Sudeći po planetarnom rasporedu, svi su se složili da su Lavovi morali da odu na bolovanje umesto na posao. List „Danas“ im je, na primer, davao dvojku za „lošu formu“ i savetovao: „Za bitnije poduhvate sačekajte povoljnije vreme“, a prema „Blicu“, Lavovi su „izuzetno umorni“, „pa otud i vaše neraspoloženje koje će se prevashodno slomiti na partneru. Ni na poslu se ne osećate najbolje“. Prema „Politici“, opet, „oštar i neposredan nastup udaljava vas od saradnika i lako izazivate njihovo nezadovoljstvo. Posledice čestih stresova mogu biti vrlo opasne“. „Glas javnosti“ je upozoravao: „Čuvajte zdravlje koje je ugroženo… Nema razloga za paniku. Pošto nemate hrabrosti da dotičnoj osobi stavite do znanja da vas ostavi na miru“ (misao nedovršena). Prema drugoj poluzvaničnoj verziji o motivima atentata na premijera, koja je dopuna prvoj, Zoran Đinđić je spremao prolećno čišćenje Srbije od kriminala, ali je čekao da preuzme kontrolu nad vojskom, što je, inače, bilo pitanje dana. Krug potencijalnih Blizanaca iz „Večernjih novosti“ bi se u tom slučaju mogao proširiti, i to tako da se ne odnosi samo na zemunski klan nego i na grupu pravih ili lažnih saradnika Zorana Đinđića, pa čak i na ljude koji su se našli na istoj liniji sa Karlom del Ponte u želji da se zemunski klan istrebi. Zajedničko u svim nabrojanim prognozama i jeste sukob Lava sa nekim bliskim saradnikom, koji se tih dana okrenuo protiv njega, a različito to što mu se suprotstavljao ili zato što je Lav hteo u akciju, ili zato što je – oklevao. Kada se horoskop za Lava primeni na konkretnu osobu koja je rođena u tom znaku, potom primene i sasvim zvanične informacije, ispostavlja se da je premijera mogao da pritiska bilo ko iz njegove Vlade, stranke, pa čak i prijatelji „iz Raja i Pakla“, kako je Đinđić svojevremeno objasnio zbog čega je morao da koristi usluge Legije i surčinskih kriminalaca u vreme demonstracija protiv Miloševića. U jednoj od te dve grupe prijatelja je i bogati Surčinac, koji je na sahrani nosio kovčeg, i koji živi u mestu u kome se nalazi sedište surčinskog klana. Taj klan je prema tvrđenjima nedeljnika koji je ovih dana dobio stenogram policijskog prisluškivanja Dušana Spasojevića, najveći neprijatelj zemunskom, odakle potiču atentatori.
NOVINE KAO HOROSKOP
Tokom nedavno uvednog vanrednog stanja počelo se sa zabranjivanjem štampe prema merilima koja se, kako stvari stoje, utvrđuju u hodu. Pošto se ispostavlja da su objavljivali „opasne“ horoskope, beogradski dnevnici su još i dobro prošli, jer su mogli da budu zabranjeni kao nedeljnik „Identitet“. Njegove tekstove su vlasti nakon atentata rešile da protumače kao horoskop. Naime, kada je „Identitet“ 11. marta objavio tekst „Đinđić meta slobodnog strelca, haški Srbi naručili atentat“, niko se nije uzrujavao. Tek posle smrti premijera tekst je doveden u vezu sa organizatorima atentata, Spasojevićem i Legijom, iako je još pre nekoliko meseci surčinski bogataš Ljubiša Buha Čume tvrdio da su upravo ova dvojica vlasnici lista. Legija je, međutim, u to vreme bio Mihajlovićev „gospodin“, a Spasojević „biznismen“ sa „tržnim centrom“ u Šilerovoj i pored toga što su imali dosijee dugačke ko ruka, uključujući tu i otvoreni sudski predmet atentata na Vuka Draškovića. Štaviše, niko nije poslat da zatvara, i to ne novine nego Legiju, kada je u ekskluzivnom intervjuu „Identitetu“ komentarisao pobunu „crvenih beretki“ krajem 2001, i nonšalantno poručio da su njegovi (bivši) vojnici mogli da zauzmu i zgradu Vlade, samo da su hteli! Kada je 12. marta pala krv, jedan tekst je bio dovoljan za akciju, ali je, naravno, tada mogla da strada samo redakcija. Da li je i „Nacional“ imao nekakve opasne veze ostalo je potpuno nejasno, jer su ga Ministarstvo kulture i informisanja i policija zabranili tek uzgred za to, a mnogo više zbog „nepoštovanja pravila ponašanja“ tokom vanrednog stanja. Zabrana medija se svodi, kako je rekao novi vicepremijer, na uskraćivanje mogućnosti „spekulacija, pozivanja na nezvanične izvore ili plasiranih dezinformacija“.
Ukoliko je tako, onda bi vlasti trebalo da se izvine „Nacionalu“ i otključaju mu redakciju, jer je u svom horoskopu od 12. marta doslovno i blagovremeno poslao upozorenje! Druga je stvar da li neko veruje ili ne veruje, čita ili ne čita, i tu zapravo leži pravi problem: lična je stvar medijskih konzumenata kako će prihvatiti informacije koje su im predočene. Dirigenti vanrednog stanja uopšte nisu objasnili kako, recimo, tekstovi u novinama mogu ugroziti istragu, kao što se tvrdi, a naročito u okolnostima kada su dozvoljeni izvori toliko šturi, da ne odgovaraju ni na osnovno pitanje – zašto je Srbija ostala bez prvog čoveka u državi? I, što je još važnije, zašto to nije sprečeno ovako velikom policijskom akcijom već posle prvog atentata. Problem „plasiranih dezinformacija“ takođe je moglo da se reguliše ranije, u okviru čišćenja pravosudnog sistema koje se tek sada obavlja, i koje i samo podseća na preki sud. Umesto odgovarajuće zakonske regulative, sada je skrpljena neka anonimna grupa u Ministarstvu kulture koja čita, sluša, gleda i – odlučuje šta je istina. Do sada su pored dva lista zabranjene jedna RTV stanica, i distribucija podgoričkog nedeljnika „Dan“ u Srbiji. Pravi razlog zabrane bi mogao da se utvrdi tek na osnovu ovog poslednjeg slučaja, jer se list po prirodi svog političkog opredeljenja (SNP) i ranije povremeno obrušavao na ministre iz srbijanske Vlade. Teško je poverovati da bi posle zabrane „Nacionala“ čitaoci u Srbiji odmah navalili da kupuju „Dan“, ali je vrlo moguće da bi ovdašnja štampa, u želji da izbegne uniformisanost koju su joj nametnule zvanične informacije, prenosila tekstove iz Podgorice.
PRAVILA KO LUTRIJA
Zbog „interesa istrage“, policijskog izraza iza kojeg se ovih dana neprestano zaklanjaju zvaničnici, do sada nije objašnjeno ni na čemu su se to spotakli zabranjeni mediji i tako prekšili pravila vanrednog stanja. Pošto je u jednoj rečenici poručeno samo šta sme, a ne i šta ne sme, u medijima je vrlo brzo razvijen drastični oblik autocenzure kako bi se pokrile sve eventualije (list se može zabraniti i zbog jedne bogohulne rečenice). Time su „jasna pravila“ vanrednog stanja svedena na čistu lutriju: mediji već izbegavaju da objavljuju i ono što je istina, u strahu da ih i zbog istine neko ne zabrani! Primera radi, svi su javili da je uhapšen biznismen Nikola Sandulović, objavili njegovu radnu biografiju koja, inače, obiluje pozivanjima na nezvanične izvore, čak i uslikali njegovu poluorijentalnu palatu u centru Beograda, ali su svi do jednog „zaboravili“ da pomenu da je Sandulović do pre nešto manje od dve godine bio šef obezeđenja predsednika Demokratske stranke, Zorana Đinđića. Tako je zabranjivanjem medija, prevashodno štampe, postignut kontraefekat, u kome će usmenim putem ovakva informacija naći put do mnogo više ušiju nego što je normalno, i u njima odjeknuti deset puta jače. Vredi li onda govorito o dezinformacijama, koje se uvek javljaju kada su verodostojne informacije uskraćene?
Nema sumnje da će se u atmosferi koju sve veći broj uglednih sociologa, pravnika, novinara pa i političara oprezno poredi sa diktaturom, već naći neki inkvizitor i za ostale malobrojne redakcije koje su se bavile kritikom rada i ponašanja ljudi u državnoj upravi. Tako bi i „Srpska reč“ mogla da se nađe pod onom istom gluvom, ćoravom i osvetoljubivom metlom koja koristi priliku da zavitla po Srbiji, i da pri tom glatko poništi okolnost da je „Srpska reč“ radila, i to mnogo više nego svi ostali „pravoverni“ mediji, na tome da Šiptar i Legija završe iza brave. Hapšenje Đinđićevih ubica bio bi istovremeno i trijumf trogodišnjih napora redakcije da se što bolje rasvetle atentati na Vuka Draškovića u Srbiji i Crnoj Gori, i ti napori su bili veći nego kritika Vlade premijera Đinđića. A smrt premijera jednostavno nije dovoljna da bi njegove naslednike preko noći učinila bezgrešnima, a kamoli doraslima da odgovore na najveći izazov pred kojim su se našli u svojim političkim karijerama.
Ko je ubio premijera
Evo šta tim povodom šest meseci nakon zabrane Nacionala pise NIN.
Pa, ko je ubio Đinđića“
(Nin 18.09.2003.)
„Šest meseci posle ubistva premijera Zorana Đinđića ministar policije Dušan Mihajlović je priznao da se možda i oseća malo odgovorno, ali ne toliko da bi zbog toga podneo ostavku, mada još uvek ne zna ni ko su nalogodavci, a ni gde je „tek što nije uhvaćeni“ Legija. Pokušaj da se kao krivci osude mediji definitivno je propao posle nedavno objavljenog istraživanja Medijske dokumentacije „Ebart“, a neko pogodan da ih zameni još uvek nije izvučen iz šešira.
A u vreme vanrednog stanja delovalo je tako lako. Bili su krivi svi sem onih kojima je posao bio da čuvaju premijera ili bar da znaju da im naoružane ubilačke horde jurcaju okolo i da bi ih valjalo skloniti sa ulice pre nego što neuspeli posao započet prvim pokušajem atentata ne okončaju iz petog puta. Jer, za razliku od medija, kojima je ministar kulture Branislav Lečić bez pardona zalepio etiketu da su „vodili specijalni rat i stvarali atmosferu linča“ (precizno „neki“, nije rekao ..svi“). Đinđićevi saradnici, a pre svega ministarstvo policije, znali su da je premijer već označen kao meta. I umesto da se upitaju da li su odgovorni što sa takvom informacijom nisu umeli da urade ama baš ništa, upustili su se u „istražni postupak“ nad medijima. Pre toga su upali u listove ..Identitet“ i „Nacional“ i zatvorili ih, dok je BIA neuporedivo bolje prošla.
Iz rezultata „Ebartove“ analize jasno se vidi da je „Nacional“ odigrao veoma negativnu ulogu u odnosu na premijera Đinđića, ne samo po tome što je jedini list koji je o njemu pisao isključivo negatinno i neutralno, već i zato što je montirao afere. Gde im jednostavno nije bilo mesta. O tome svedoči tekst objaljen pod naslovom „Posle posete premijkera Đinđića, pijani direktor zgazio dete“, a u kom saznajemo samo TO da je neki direktor, koji je pre podne video premijera u okviru njegove posete Vršcu, uveče izazvao saobraćajnu nesreću. Neprofesionalno ,ružno, veronatno huškački, ali ipak nedovoljno da bi se okarakterisalo kao „poziv na linč“.
Ali i sa „Nacionalom“, takvim kakav je bio, sveukupna analiza „Ebartove“ dokumentacije o Zoranu Đinđiću u štampanim medijima u periodu od januara 2001. do 12. marta 2003. dokazuje samo da su mediji bili suviše suzdržani u odnosu na pokojnog premijera, da nisu dali podršku njegovim reformskim naporima, ali nikako da su bili tvorci zavere. Od 3259 tekstova objavljenih u najznačajnijim dnevnim i nedeljnim novinama, neutralnih je bilo 86,62 odsto, negativnih 10.74, a pozitivnih 2,64. Dakle, ništa od 7000 tekstova, o kojima je jedan deo vlade pričao u vreme vanrednog stanja isključivo negativne konotacije, koji su stvorili klimu za ubistvo Zorana Đinđića. Za razliku od ostalih koji su podržavali ideju „medijskog ubistva“, a nakon ..Ebartove“ analize nisu našli za shodno da upute čak ni kurtoazno izvinjenje. Ministar kulture Branislav Lečić je u izjavi za B92 rekao: ..Mogu te reči biti izgovorene u emotivnom naboju, u trenutku kad gubite i prijatelja i vođu, reformatora, ali suština ostaje, a to je da jedan čovek koji je na sebe preuzeo odgovornost za sve nas nije dobio podršku javnog mnjenja, znači nije dobio podršku pre svega novinara koji kreiraju javno mnjenje „
Još kada su te teške reči u vreme emotiviog naboja pale, glavni urednik nedeljnika „Vreme“ Dragoljub Žarković je upozorio da atmosferu linča ne treba prevashodno tražiti u medijima i dodao: „Nisam video da je Identitet svojim uticajem tiražom ili bilo čime drugim mogao da stvori bilo kakvu atmosferu linča. To je bio marginalni list grupe koji je čitan u krugovima koje sada hapse po Srbiji. Ja sam protiv rasašptrave koja bi oštircu okrenula protiv medija, a otklonila od funkcionisanja organa vlasti i neophodne lustracije u strukturama koje nam odredjuju sudbinu više nego mediji“.
To je bilo u martu,a danas direktor medijske dokumentacije Ebart Velimir Ćurguz- Kazimir ne želi da komentariše priču „7000 tekstova“, ali potvrđuje tezu da uticaj takvih listova nije bio presudan na medijsku sliku o Zoranu Đinđiću i da je bilo sasvim dovoljno analizirati najuticajnije listove (Večernje novosti, Politiku, Blic, Glas javnosti, Nacional, Danas, NIN, Vreme, Ekonomist i Blic njuz. Svaka informacija interesantna za javnost stigla je do ovih listova i bila preneta u njima. Kada je u pitanju Identitet , koji je najavio atentat na premijera Ćurgus kaže: „Mislimo da je tu više reč o društvenoj, političkoj i medijskoj margini, a ne o izdanjima koja su mogla da usmere ili preokrenu ukupnu recesiju na raspoloženje najšire javnosti na ono što je radio Zoran Đinđić“
Dakle, tekstovi su mahom bili neutralii, a čak ni veoma oprezan kriterijum koji je ispoljen u analizi (sa liste negatiniih tekstova brisani su oni koji su imali samo jednu rečenicu u suprotnosti sa dominantnim negativnim nabojem) nije mnogo promenio konačnu ocemu. Možda za jedan odsto. I ono što se može sa sigurnošću zaključiti je da su mediji pružili malo ljubavi Zoranu Đinđiću, veliku opreznost i uzdržanost, ali da bi krivce za njegovo ubistvo trebalo potražiti na drugom mestu. Nakon toga nameće se pitanje da li optuženi za medijsku zaveru, analizirani i na kraju oslobođeni krivice imaju pravo da se osećaju uvređeno.
„Ne osećam se uvredjeno“, kaže direktor i glavni urednik Ekonomista Mijat Lakićević i dodaje: „Ne smeta mi da neko vrši analizu da bi došao do informacija koje smatra da su mu potrebne. A samim rezultatima nisam iznenađen, jer nisam ni očekivao da su mediji doprinosili atmosferi linča. Možda je problem u tome kako je napravljena analiza, jer mislim da je postojalo više negativnih tekstova što je normalno: novine uvek radije govore o lošim vestima.Problem je odakle je ta negativnost dolazila. Pre sa nacionalističkih,egalističjkih i populističkih osnova,a ne sa liberalno-demokratske pozicije.
Ni glavni urednik Glasa javnosti Slavoljub Kačarenić ne ispoljava ljutnju što je bio pod lupom u istrazi da li je prouzrokovao linč-Drago mu je što je stavljena tačka na to.
Ne znam da li sam očekivao baš ovakve rezultie, ali sam znao da što se kao pretnja upućivalo medijima,jednostavno nema nikakvog smisla. Bilo je potpuno jasno da mediji nisu bili ti koji su stvorili atmosferu linča. Koliko je ko pisao povoljno ili nepovoljno o ličnosti premijera Đinđića stvar je analize u koju ne verujem potpuno, a metodologija kojom bi se dokazalo ovo ili ono, po mom mišljenju veoma je sporna. Ali dobro, ako je to već neko radio i došao do nekih zaključaka koje smo čuli, mislim da se to moglo znati i bez cele te buke i galame. Ostaje pitanje čemu je služila cela ta analiza. Trebalo je da se dokazuje da su mediji nevini u slučaju atentata na premijera?Ja sam krajnje nezadovoljan što se tome pridaje značaj, jer to znači da se ipak sumnjalo da su mediji u tome imali neku ubilačku ulogu, a sada smo se nekako odbranili. Ipak, drago mi ie da se to sada objašnjava nekim razumnim činjenicama, jer smanjuje tenziju i odbija još jedanput, te histerične napade koji su na medije u jednom periodu bili veoma učestali“, kaže Kačarević.
Mada je i direktor Ebarta Velimir Ćurgus- Kazimir ispoljio odredjenu opreznost prilikom prezentacije rezultata istraživanja, napominjući da mnogo toga nije ušlo u analizu i da bi određeni segmenti mogli da budu predmet neke šire analize, dobijeni postoci nedvosmisleno pokazuju da mediji nisu bili atentatori, Ali, ovakva analiza ne dokazuje ni potpunu nevinost medija.
Analitičar medija Divna Vuksanović kaže: „Po pitanju takve analize bitno je da znate kriterijume na osnovu kojih su one vršene.Po definiciji ne postoji vrednosno neutralni tekst jer on uvek u sebi sadrži bilo eksplicitnu, bilo implicitnu poruku ili obe zajedmo, od kojih je jedna usaglašena sa drugom ili ne. Mogu da kažem da to sigurpo nisu vrednosno neutralni tekstovi ali isto tako nisu ni radikalno potpirivački. Dosta toga zavisi od konteksta jer se ne može izdvojiti tačno šta bi uticaj medija u jednom vremenu ako to ne povežete sa ukupnim socijalim ambijentom , ekonomskom situacijom i svakim pojedinačnim segmentom na ovom prostoru. Takve analize su po mojoj proceni apstrakcija i svaka statistika može i da prevari kao i da nas u nešto uveri. Takva istraživanja služe da bi potkrepila neke agrumente koji su podržani ekonomkom i socijalnom situacijom ,odnosno ukupnim ambijentom.
Pa, zašto je onda taj posao urađen? Ovo pitanje se svakako ne odnosi na Medijsku dokumentaciju Ebart, jer je njoj to posao, a ovakve analize svakako doprinose boljem shvatanju ambijenta u kojem živimo, već na Ministarstvo kulture koje je bilo naručilac. Malo je verovatno da je iko, posle traumatičnog marta ozbiljno sumnjao da će inspiratore ubistva naći u štampanim medijima. Možda pre da bi se na zaobilazni način izgladili odnosi izmeću vlade i medija, koji nezaustavljivo idu silaznom putanjom. A iz Ebartove analize se jasno vidi da je uporednom analizom tekstova i istraživanja javnog mnjenja dokazano da je javno mnjenje pratilo trend negativnog mišljenja u medijima sa samo deset dana zakašnjenja: broj negativnih tekstova u štampi o Đindjiću uvek je dovodio do porasta kritičnosti i nepopularnoeti u javnom mnjenju.
Ako je tako onda to ne bi bio loš potez vlade, jer se do sada u odnosu na medije nije baš proslavila.
Moglo se očekivati da mediji budu izloženi napadima iz jednog dela vlasti jer je to standardno reagovanje vlasti kada se nadju u bilo kakvom problemu. Niti je to prvi put da mediji budu besmisleno optuživani niti je nama nešto novo da vlast prebacuje svoje probleme na medije i u njima traži krivca za ono što se događa, za situaciju koju stvara ili za nepovoljno mišljenje javnosti o njoj.To nije iznenađujuće ali jeste to što se nije očekivalo da će novi ljudi u vlasti tako brzo usvojiti te arhaične metode i tako brzo posegnuti za tim prostim sredstvima kriviti medije i ogledalo zbog lošeg lika. Možda je nekad i postojala mogućnsot da se u javnost unese nedoumica da su ti novinari stvarno neki zlikavci ili ljudožderi, ali mislim da je ovoga puta to bilo samo farsa-kaže Slavoljub Kačarević .
Ipak , šta god da uradi vlada,teško da će se oprati od optužbi koje je uputila medijima jer i ona i mediji (a nadamo se i građani) vrlo dobro znaju da Zorana Đinđića nije ubio slobodni strelac koga su zaneli tekstovi u novinama,već organizovani kriminalci u sprezi sa jako moćnim nalagodavcima koji bez pardona blokiraju MUP,BIA i vladino obezbeđenje,a takvi odluke ne donose dok čitaju novine uz jutarnju kafu.“
Stenografske beleške i dokumenta sa suđenja Dragoljubu-Draži-Mihailoviću
Povodom reprint izdanja
U ovoj knjizi stenografskih beležaka sa suđenja izdajnicima i ratnim zločincima, na čijem se čelu nalazio Dragoljub – Draža Mihailović, samo su delovi iz optužnice, saslušavanja, dokaznog postupka i ostalog materijala koji se neposredno odnosi na samog izdajnika Mihailovića.
Novi evropski fašizam
AUTOR: ZORAN ODIĆ
Zoran Odić, novinar, najveći deo svog rada i napora poklonio sarajevskom „Oslobođenju“. Rodio se u vreme poslednje velike bežanije na kraju Drugog svetskog rata. Njegov pravi istraživački put započeo je u Sarajevu, gde je nekoliko godina radio. Na katedri za sociologiju i na Institutu za društvena istraživanja, kod profesora Stojana Tomića, završavajući slaganje na geštetneru odštampanih skripti, napredovao do asistenta.Pre toga osnovnu školu završavao u trinaest gradova, a gimnaziju u četiri. U Sarajevu svakoga poznavao i svako je njega znao. Posle raspada Jugoslavije živi i radi u Ljubljani. Pravo lice novinarske žice pokazuje u „Oslobođenju“ koje živi zajedno sa njim u egzilu. Kod Odića nema mržnje nego tuge uprkos nevoljama kroz koje prolazideset dugih godina čekajući da objavi svoju 4stinu o svima nama. A istini se ne može stati na put.Ovo je njegova davno zaslužena prilika.Njegovih pet minuta obračuna sa mrakomi destrukcijom u domovini koja liči na razbijeno ogledalo. Прочитајте остатак овог уноса »
Nezabranjene zabrane
Prilikom zabrana nepoželjnih sadržaja počev od knjiga do novina primenjivani su različiti , veoma perfidni metodi tako da je veliki broj knjiga i novina koje nisu zabranjene ali su tretirane i gore nego da su zabranjene.
Evo nekih , javnosti verovatno malo poznatih detalja oko „tretiranja“ -izdavanja i prodaje trilogije PROCES KP 5/03, jednog od veoma retkih svedočanstava sa sudjenja optuženima za ubistvo ZORANA ĐONIĐIĆA.
Knjiga od koje političari beže
U Srbiji je uveliko oktobra 2008. godine najavljena prodaja trilogije PROCES KP 5/03 – sudjenje optuženima za ubistvo ubistvo Zorana Đinđića. Obzirom na temu knjige izdavač SEDMA SILA immala je razloga da očekuje dobru prodaju. Medjuitim, već prvi snimci na terenu pokazali su suprotno. Umesto u izlozima knjiga se „nudila„ kupcima tako što je držali ispod tezge –pulta. Na prvi pogled to je davalo nagoveštaj da trgovci vešto prave privid o nestašici. Ali, vreme je prolazilo.Trilogija je i dalje ,umesto u izlogu stajala ispodntezge. Izdavaču a ni autorima to baš i nije išlo na ruku. Šta se zaprav o dešavalo? Da li je ova knjiga ostala ispod tezge zato što u njoj ima osnova za strah i istine sa kojom se teško suočiti?! Autori su oprezno (plašeći se bojkota ) samo razmišljali o mogućem trenutnom raspoloženju kod političkih struktura a izdavač trilogije upozorio je: odnos prema ovoj knjizi govori -ništa novo u zemlji Srbiji.I te stavove iznneo u novinama koje su hteleda ih objave (Svedok).
U medjuvremenu, posle tri meseca, valjda da bi zaustavili naše talasanje na tu temu bojkota ugledna izdavačka kuća „Službeni glasnik“ koja je te godine ustanovila nagradu za PUBLICISTIKU DESIMIR TOŠIĆ istu dodeljuje ovoj trilogiji. I ima li šta lepše od toga?Nema!To je san svakog autora i izdavača.Ali ima jedna čudna stvar u tome.Nagradu ovoj trilogiji dodelio je izdavač koji je samo pre pet meseci odbio da je štampa.
Zbilja kuda to vodi?Kakav je to znak,poruka?!
Obično,iz knjiga stičemo odredjana isksutva , znanja saznajemo nepoznato o ljudima, dogadjajima.Ali izdajući knjige još mnogo toga ostaje nezabeleženo.
Trilogija PROCES KP 5/03 u izdanju SEDME SILE I Multinacionalnog fonda kulure iz Beograda, jeste čudo.Ne samo kao izdavački poduhvat ( pisana je tri po godine,za dva meseca sredjeno je 1300 stranica teksta i odštampane tri knjige,) već i kao mediski dogadjaj.Od ove knjige političari u Srbiji bežali su kao djavo od krsta.
U čemu je problem ?Izdavač je ovako razmišljao.
Svedoci smo atmosfere s početka devedesetih kada su upravo knjige u Srbiji počele da otvaraju zabranjene teme.Bilo je to divno vreme.Knjige su se prodavale pompezno najavljujući njihove sadržaje, po knjižarama, na ulicama….Tiraži su u odnosu na dotadašnje bili, za te prilike fantastični.
Knjiga je nešto značila.Utrkivali smo se ko će pre doći do nekog vrednog izdanja. Danas ,skoro dve decenije posle, samo one knjige koje „vrede” političkim strukturama dobijaju na značaju. Politički moćnici kao da nisu naučili lekciju.Knjiga koja njima nije po volji,narodu je dobar znak. Verovatno zbog straha od toga da će i svoje ime naći u knjigama koje, govore o novijoj istoriji Srbije.I koje su, pogotovo kao , trilogija PROCES KP 5/03 koja je dokument vremena-bukvalno knjiga koja kaže ovako je bilo. Dakle oni koji se plaše istine iz PROCESA KP 5/03 a ovde nema političke strukture (samo u prvoj knjizi trilogije ima 600 imena) koja nije umešana u dešavanja vezana za ubistva, hapšenja,i druge istražne radnje itd, putem uticaja na knjižarsku mrežu “zabranjuju” ovu trilogiju . S druge strane svojim uticajem na eventualne sponzore (kompanije koje su pod kontrolom političkih stranaka) sprečavaju izdavanje ovako velikih književnih projekata. Sve u svemu jedna veoma,veoma vešto i tesno skrojena sudbina za ovaj projekat.Što bi naš narod rekao.Tesno nam ga skroji nane!
A sve se svodi na to koja stranka može tom knjigom biti hvaljena ili kudjena. Nama su neki potencijalni donatori odbijali sponzrostvo nebulozama,kao npr. “Ne želimo da budemo u toj priči“! A razgovarali smo ot ome da je ova knjiga priča o novijoj istoriji Srbije! Dobijali smo i ovakve odgovore: „To je knjiga koja populariše optužene.“I sada posle takvih odgovora ne možete da se ne upitate o čemu i o kome govore ovakvi odgovori. Činjenica da je ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije deo novije istorije Srbije i da se o tome pojavljuje trilogija koja je svedočanstvo o sudjenju optuženima za ubistvo, ne znači da je to popularizacija optuženih. Naprotiv,to je popularizacija države u borbi da se dodje do istine i ptravde. Pa molim vas da li će to biti populariacija optuženih kada ubistvo prvog demokratskog premijara Srebije udje u istroiju.Tamo će se takodje pominjati kriminalci i optuženi. Kako će se to onda tumačiti. Dakle utisak je da se sprečavanjem izdavača da izdaju ovakve knjige kao dokumenti vremena štite optuženi .Jer ako nema optuženih pa kakvo je to svedočanstvo vremena.Valjda ovakve knjige izmedju ostalog služe i za to da se sve to ne zaboravi. To je jednostavno deo istorije koji ne možemo da izopstavimo. Kako možete pisati o ,kriminalu a ne navoditi imena kriminalaca?! Pisati istoriju ,biti hroničar vremena (nisu novinari niti knjige krive što je vreme u kome živimo i koje beležimo puno kriminala ), dakle stvarati dokument vremena izgleda da je u Srbiji opasno jer eto čas posla vas proglase da podržavate kriminalce. A sa druge strane,optuženima može da smeta to što beležite istoriju i što su oni u njoj. Taj procep podseća na onaj vic kada je zec posle hajke na vukove odlučio da beži preko Drine u Srbiju.Kada su ga upitali ,pa zašto beži nije on vuk,zec je odgovorio .Da ali dok ja to dokažem odoše muda !Jednom od potencijalnih sponmzora sam rekao: „Ja sam u istoriji učio da su Nemci bili fašisti i u mnogim knjigama bilo je veoma mnmogo imena tih fašista.Posle toga bilo je jasno da sponzora neću dobiti.“
U takvom procepu većina izdavača odustaje od izdavanja ovakvih knjiga. Činjenica da se trilogija PROCES KP 57/03 već nekoliko meseci prodavala ispod tezge na način koji nije dostojan knjige koja je vredna istrrijskog suda govori izmedju ostalog i o tome da to nisu čista posla.
Učemu je problem?
Dakle ,ovo nije knjiga za političko podkusuirivanje i stvaranje mita i legendi.To je knjiga u kojoj je ubistvo premijera i sudjenje optuženima jedna kocka mozaika društva u kome živimo. Drugo je to što je u njoj dosta toga bolnog za druge.Ovde je baš sve po sistemu „ovako je bilo“. Desilo se ubistvo,bilo je hapšenje,pa sudjenje ,na sudjenju je bilo to i to… Naravno,rećićete pa čitali smo izveštaje sa sudjenje.Da ali čitali ste skraćene izveštaje i verzije i niste saznali ni 20% od onoga šta se na sudjenju optuženima za ubvitsvo premijera Srbje dešavalo. Na kraju istina je da ova trilogija nije prijatna kao dokument ni za porodicu ubijenog premijera ni za optužene, ni za njegove pristalice. Ali za to nisu krivi izdavači i novinari .Mi smo tu da beležimo dogadjaje.
Da li se i vama čini ili možda preterujemo da su ovakvi stavovi ustvari distanciranje od pokojnog premijera ?!
Činjenica da su autori jedva našli izdavača,takodje govori posebnim jezikom.Naime Šest izdavačkih kuća odbilo je rukopis.
-Gde god smo bile na razgovorima (Politika,Narodna knjiga,Fond Dr Zoran Đinđić , Večernje novosti, Blic, Službeni glasnik….svi su nas prvo pitali “ko stoji iza vas”,” ko vas podržava kažu Aleksandra Petrović i Dorotea Čarnić,autori trilogije,inače zvanični izveštači Politike sa sudjenja optuženima za ubistvo Zorana Đinđića. A odbili su nas tako što su po šest meseci držali u neizvesnosti rukopis niti su se izjašnjavali hoće li ili neće samo su nas upućivali na druge. Službeni glasnik naprimer, je odbio da izda ovu trilogiju tako što nas je preporučio Fondu dr Zoran Djinjdić, gospodji Ružici Djindjić. Ni ona nam niša nije odgovorila .Kao da ne postoji istorija u kojoj je njen pokojni suprug značajniji deo te istorije. Priroda stvari govori da bi trebala bar da se zahvali bez obzira što bi i tada odgovor bio negativan,govorili su autori tih dana 2008.godine.
U svakom slučaju nimalo nije prijatno da se na opisani način distanciramo od svoje istrorije.Pa nije ovo privatna istrorija pokojnog dr Zorana Djindjića.Ovo je istrorija vredna pažnje upravo onih koji su sa njim počeli da grade drugačiju Srbiju.
Ili možda sad oni ,kad Zorana više nema,ne misle tako,poručuje izdavač .
Trilogija ,da se razumemo nije zabranjena.Ali je „zabranjena“ njena prodaja-čitaj čitanje. Da apsurd bude veci na čelu izdavačke kuće SEDMA SILA je njen vlasnik ,direktor i glavni urednik Milorad Antonić (sada vlasniok ovog sajta) inače 2003.godine u trenutku ubistva premijera dr Zorana Đinđića vllasnik Dnevnog lista Srbije NACIONAL,koji je u zloglasnoj akciji „Sablja“ zabranjen pod optužbom da je „stvarao atmosferu linča „ za ubistvo pokojnog premijera. To bi trebalo da se protumači tako što je tamo neki slobodnis gtrelac čitao tekstvoe koje je Nacional objavljivao i na osnovu toga odlucio je da ga ubije. Medjuitim,da podestim.U izveštaju gospodina Velimira Ćurguza-Kazmira ,direktora firme Medijska dokumentacija Ebart,koja je od strane države zadužena da napravi analizu na tu temu kaže se.
„Mi mislimo da je tu više reč o društvenoj, političkoj i medijskoj margini, a ne o izdanjima koja su mogla da usmere ili preokrenu ukupnu recesiju na raspoloženje najšire javnosti na ono što je radio Zoran Djindjić“. Kao prvo; stvar je svakog pojedinca kako će prihvatiti informacije koje mu se nude. Drugo ovde se govori o stvaranju atmosfere linča. Ako ju je Nacional stvarao-šta su drugi uradili da dokažu suprotno.“
Ebartova istraživanja poručena od države pokazuju da od 3.259 tekstova objavljenih u najznačajnijim dnevnim i nedeljnim novinama, neutralnih je bilo 2.823 odnosno 86,62 %, negativnih 350 ili 10.74,% a pozitivnih 86 odnosno 2,64%. Ovaj broj deluje iznenadjujuće.Gde su ti koji su mislili drugačije.Zar samo 86 tekstova.?! Dakle, ništa od 7.000 tekstova o kojima je jedan deo vlade pričao u vreme vanrednog stanja isključivo negativne konotacije, koji su stvoril klimu linča za ubistvo Zorana Đindića. Podvučeno je i da treba praviti razliku »U stvaranju atmosfere, naravno, ali ne u ubistvu. Dakle, to su ipak dve velike razlike.
Velimir Ćurguz Kazimir, direktor firme „Ebart konsalting“ , izjavio je takodje da tekstovi pisani od februara 2001.godine do marta 2003. god.raznim povodima vrlo različitih novinarskih žanrova ali neposredno i(li)indirektno vezani za lik i delo pokojnog opremijera) „predstavljaju direktan dokaz da nije postojala zavera u medijima“.
Svakom ko je iole upućen u ovdašnju medijsku prašumu jasno je da je cela akcija smišljena u uspaničenim glavama ljudi koji o medijima i novinarstvu ne znaju ništa. Zašto? „ Zato što je Zoran Djindjić imao, naročito medju političarima, redak talenat da dobro komunicira sa novinarinma.
. Kažu Nacional je stvarao atmosferu linča.Pa otkud toliki uticaj toj novini da svi u nju veruju. Prozvati celu jednu profesiju za učešće u zaveri,… mislim da bi trebali da se izvine novinarima’.’Zbog onolike optužbe.
Kakva crna zavera? Možda postoji,ali post mortem: neki, šatro, bliski saradnici, prijatelji, saborci, iz sveta visoke politike i krupnog kapitala pa Djindjića) mrtvog višestruko povredjuju.Svakodnevno. Kako? Besramno i podlo: kradjom, laganjem, otimanjem, pranjem novca, kupovinom preskupih nekretnina bahatim, prostačkim ponašanjem,odsustvom stila, morala.“
Slučajno ili sudbonosno isti čovek se našao na čelu izdavačke kuće koja je izdavala tako okarakterisan i zbog toga zabranjeni i optuženi Nacional i druge izdavačke kuće SEDMA SILA koja je jedina prihvatila ,dakako njegovom odlukom i dobrom voljom, da izda trilogiju koja čitaocima i javnosti daje mogućnost da se sagledaju svi detalji, da se ovekoveči istorija jednog od najdužih i najvažnijih sudskioh procesa u novijoj istoriji Srbije. Istovremeno izdavač trilogije je zabranom Nacionala doživeo finansijski krah .Uništeno mu je njegovo privatno preduzeće,oduzeta imovina,uništen brend Nacional…i još mnogo toga.Pa ipak omogućio je da trilogija ostane svedok istorije.Jer ova trilogija je sadržajem, formom, dramaturgijom sudjenja i istorijskom dimenzijom ekskluzivitet, ali je istovremeno lišena senzacionalizma. Pisana je faktografski, kao istorijski dokument vremena važan, koliko za bivše i sadašnje učesnike vlasti,kreatore političke opcije i ideja ,toliko i za svet, generacije uopšte. Jer kao što reče recezent ove trilogije dr Milana Škulić,profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu ,”Istina se u pravnom smislu, kada su u pitanju krivična dela o kojima se rešava u krivičnom postupku, svodi na ono što je utvrđeno u pravnosnažnoj odluci suda „ Ove tri knjige su pisane razumljivo i za stručnu i laičku javnosti, što svakako doprinosi značajnom razumevanju istorijskih procesa u novijoj istoriji Srbije..Cilj je bio da se na jednom mestu da prikaz svih relevantnih činjenica utvrđenih u krivičnom postupku protiv okrivljenih za ubistvo Zorana Đinđića.I to se postiglo.
Trilogija je jedan od dokumenta vremena sa jasnom porukom da se ovakvi dogadjaji i procesi ne mogu zaboraviti čime je ovaj veoma osetljiv proces izdignut iznad dnevno-političke upotrebe.Ona je psovećena novinarstvu. I ona je ,takodje, dokument vremena o čoveku koji je video drugačiju Srbiju. Njegovi napori o pripadnosti svetu i naprednim idejama danas su osećanje i cilj svakog demokratski orijentisanog pojedinca ,organizacije, partije…pa je svaka pomoć u izdavanju ove trilogije pomoć i podstrek širenju takvih osećanja i shvatanja. Trilogija PROCES KP 5/03 je dokument koji se posle sudskog procesa doživljava kao logičan sled posle svega ,ali i pre svega kao istorijski proces kao što je sam ubijeni predsednik istoriska ličnost.Otuda mnogima izgleda čudno otkud ja ovde i u ovom „PROCESU“ kad me je suprotno ovde istaknutim vrednostima upravo „neodgovornost „ nekih faktora odlučivanja i njihvog merenja demokratskog ponašanja dovela do materijalnog i skoro psihičkog kraha.Ali,to se u narodu zove „milo“za „drago“.PROCES KP 5/03 je prirodan tok stvari.I jednostavno nije e novinarski prećutati.
Izdavač nije odustao ni od uobičajenih informacija.Medju prvim poslatim je ona koja jem optišla na adresu predsednka Demokratske stranke gospodina Borisa Tadića.Čini se tako logično da DS ima razloga da bude donator ove trilogije jer je reč o tragično ubijenom predsedniku njihove stranke, premijeru, stranačkom kolegi,perijatelju…
I ništa.U knjižarama je knjiga bila izložena ispod tezge,mail dopisi i obaveštenja završilios u kao spam ili u korpi.
A mi vašoj čitalačkoj pažnji preporučujemo deo iz ove trilogije.
Milan Veruović
utorak, 20. april
Posle pet radnih dana zatvorenog dela suđenja, vrata sudnice su ponovo otvorena za publiku, koja je došla u velikom broju da čuje priču jednog od ključnih svedoka – Milana Veruovića, šefa premijerovog obezbeđenja, koji je u atentatu teško ranjen. On je zapravo prvi svedok na ovom suđenju, a ujedno ima i status oštećenog.
Na galeriji, ispunjenoj do poslednjeg mesta, sede majka pokojnog premijera Mila Đinđić, bivši ministar kulture Branislav Lečić, gotovo sve sudije Specijalnog suda koje su tog dana bile slobodne, neki od zamenika specijalnog tužioca, dvadesetak novinara, članovi i simpatizeri Demokratske stranke. Dole u parteru, u delu prostora za publiku, bili su mladići u majicama sa slikom besnog vuka, na kojima piše JSO.
Veruović staje za govornicu.
“Zaklinjem se da ću o svemu što pred sudom budem pitan govoriti samo istinu i da ništa od onog što mi je poznato neću prećutati“.
Tekst zakletve svedoka pročitao je sudija Marko Kljajević, a Milan Veruović ponovio.
– Trebalo je da 12. marta odemo po šefa (Đinđića) u 11 sati, ali je to pomereno za 12. Tada sam sa vozačem bio ispred rezidencije, kao i svakoga dana. On je kasnio, vozač i ja smo pričali sa gospođom Ružicom. Posle pola sata, ušao je u kola na zadnje sedište. Meni je dao torbu i štake. Javljam da smo krenuli u tri vozila ka vladi, Užičkom do kružnog toka, preko Mostarske petlje do Sarajevske. To je bila uobičajena trasa. Pokušavam da stupim u vezu sa obezbeđenjem vlade, nije bilo odgovora. Zovem ponovo, opet se niko ne javlja. Kada smo iz Sarajevske skrenuli u Nemanjinu, neko je rekao “petica te čuje“. Prvi auto ulazi u dvorište vlade. U njemu su bili Dražen Nastić, Srđan Babić i Jovan Đurić. Oni se raspoređuju, zatim stižemo premijer, vozač Aleksandar Bijelić i ja, pa za nama treće vozilo.
Stali smo tik uz ulaz u vladu. Izlazim iz kola i otvaram mu vrata od kola. On se okrenuo ka meni i desnom nogom zakoračio. Čekao je da mu dodam štake. Onda je namestio sako, uzeo štake i krenuo par koraka ka ulazu. Vrata su bila zatvorena. To se dešavalo i ranije. Princip je bio da se, po mom pozivu, otvore, a na poziv se nisu odazivali. Dopratio sam ga do samih vrata, do stepeništa. Trebalo je da uđe, ja sam se okrenuo da zatvorim vrata od kola. Čuo sam pucanj, koji je bio slabiji od druga dva. Čujem njegov jauk, okrećem se, njega nema, propao je unutra, video sam štaku u padu kroz ta vrata. Zatim čujem jak prasak i metak pogađa i mene. Pao sam pored vozila i video da on leži u hodniku. Stopala su mu bila na samom pragu. Ja sam bio naspram njega, na korak ili dva – pričao je Veruović kao u jednom dahu.
Precizno je opisao i ono što se dešavalo u sledećim trenucima, dok je ležao ranjen i bespomoćan i gledao u pogođenog premijera. Prilazi mu Bijelić. Pita ga gde je povređen. Zatim čuje treći jak pucanj i vidi rikošet ispred sebe u zid, desno od vrata. Metak je udario Bijeliću iza leđa. Veruović kaže da je video veliku prašinu. Shvata da su pod paljbom. Na laktovima puzi do kola, metar, dva. Neko mu pomaže. Ulazi na zadnje sedište automobila. Noge ne oseća.
Priča mladića koji je stajao na metar od premijera u trenutku ubistva i koji je u atentatu i sam ranjen, trajala je satima. U toku svedočenja, na galeriju sudnice je došao i Boris Tadić, tadašnji ministar odbrane, koji će dva meseca kasnije biti izabran za predsednika Srbije.
– Pogođen sam u donji deo stomaka. Đurić kreće da me vozi do bolnice. Radio-vezom javljam da šefa voze na VMA. Po propisima, to je prihvatilište za nas. Idemo Ulicom kneza Miloša. Mnogo sam krvario, počeo sam da trnem. Razmišljao sam o njemu i pomislio da je bolje da idemo u Klinički centar. Rekao sam Jovanu da javi nekome da ga voze u Klinički centar. Mi stižemo, unose me u salu 13. Oko mene je puno osoblja, davali su mi infuziju. Stiže premijer u istu sobu, levo od mene, u blago sedećem položaju. Meni makazama seku pantalone, kaiš. Vidim, on nije davao znake života, na grudima mu je rana. Meni stavljaju masku na lice. Iz anestezije se budim u bolničkoj sobi – pričao je Veruović dok je u sudnici vladao muk.
Kada je ovo izgovorio, Veruović je odmah prešao na drugi događaj iz optužnice, slučaj “Bubanj potok“, od 16. februara 2003. godine. Rekao je da je bio sa premijerom na Kopaoniku. Bio je to poslednji dan školskog raspusta i Đinđić je hteo da ga provede sa decom. Premijera je vozio Bijelić, a Veruović je i tada bio pratilac.
– U petak uveče imao je neformalnu večeru do 23.30 časova. Posle toga smo krenuli u hotel. Ujutro je imao sastanak sa novopazarskim muftijom, a posle je išao u obilazak motornim sankama sa suprugom. Uveče smo se vratili u hotel. On je sa ministrom Aleksandrom Vlahovićem ugovorio igranje fudbalske utakmice. Rekao sam mu da to ne bi bilo dobro, da može da se povredi, a već smo promrzli na sankama. On je kazao da je u dobroj kondiciji i da će igrati tu utakmicu – priča Veruović.
Presvlače se i idu u salu hotela “Grand“. Premijer se posle igre požalio na povredu skočnog zgloba leve noge i pitao za fizioterapeuta. Ispostavilo se da mu je pukla Ahilova tetiva. Predložena mu je longeta, ali on nije na to pristao. Rekao je da ta povreda nije ništa strašno i otišao je u sobu. Ujutro je Đinđić obavestio Veruovića da kreću oko 13 ili 14 časova. On najavljuje trasu i organizuje zakazivanje pregleda na klinici na Banjici.
– Krećemo ka Brzeću. Na putu nisam ništa zapazio. Na autoputu nas je čekala saobraćajna patrola i nije bilo zastoja. Na “Bubanj potoku“ nije bilo patrole, koja je trebalo da nas sačeka. Mi smo se najavili sirenama i iskoristili trenutak kada je rampa podignuta nekom drugom vozilu. Otišli smo pravo na Banjicu. Doktor nas sačekuje ispred. Konstatovao je da mu je pukla tetiva i predložio operaciju ili da nosi longetu šest nedelja. Šef je hteo da ide na operaciju, ali ne odmah, zbog dolaska Karle Del Ponte, već sutradan – rekao je Veruović, prisećajući se detalja događaja, koji je u optužnici naveden kao jedan od pokušaja da srpski premijer bude ubijen.
Veruović tada pominje razgovor sa Zoranom Janjuševićem, koji mu je rekao “da su plaćene ubice posmatrale premijera kako igra fudbal“. Veruović je pitao zašto ih nisu obavestili, već su to učinili tek kada su se vratili. Posle operacije, Đinđić je tri, četiri dana bio u rezidenciji, iako je doktor preporučio 20 dana mirovanja.
U nastavku svedočenja, Veruović je govorio o događaju kod hale “Limes“. Tri vozila sa obezbeđenjem dolaze po premijera u sedam sati, radi puta za Banjaluku. Na autoputu, krećući se ka aerodromu, vozilo sa premijerom bilo je prvo u koloni, jer je put bio prazan. Tu ih je ispratila saobraćajna policija.
– Znači, naš auto je išao prvi, pa dva prateća. Posle “Sava centra“, u pravcu hale “Limes“, vidim kamiončić između žute i srednje trake. Mislio sam da hoće da stane. Kamion naglo skreće u krajnju levu traku, prema nama. Vozač Bijelić reaguje refleksno i izbegli smo siguran sudar, obišao ga je sa desne strane. Vozač je rekao da se nešto čudno dešava, da je to pokušaj. Premijer je pozadi čitao novine i rekao samo: “Neki ludak“. Javljam pratnji da zaustave vozača. Posle saznajem da je vozilo neregistrovano, da vozač nema dokumenta. Kažem im da ga zadrže. Onda sam javio saobraćajnoj policiji za pokušaj zaustavljanja. Zovem Nenada Milića i načelnika Šeste uprave BIA. Nastavljamo ka aerodromu – priča Milan Veruović.
Kad su ušli u zgradu, premijer je telefonirao, a zatim je rekao da Amerika vrši pritisak i negoduje što on ide u Banjaluku. To mu je javila Aleksandra Joksimović. U Banjaluci ih dočekuje prethodnica. Veruović je tražio najveće mere obezbeđenja. U razgovoru sa Janjuševićem, čuje da je kamion kod hale “Limes“ vozio plaćeni ubica zemunske grupe, da toj stvari treba da pristupe vrlo ozbiljno i da smanje kretanja. Janjušević je rekao da će on da obavesti premijera.
– Premijer kreće na konferenciju za novinare, ja još stojim sa Ivanom. Ona mi kaže da je MUP pustio informaciju da je na autoputu došlo do pokušaja atentata. On je sedeo na konferenciji, pa nisam mogao da mu kažem. Tako nije bila spremna izjava za novinare i to je iskorišćeno u medijsku odbranu Bagzija i za tezu o bahatom ponašanju premijerove pratnje. Uveče je premijera Janjušević obavestio o svemu i mere bezbednosti se pojačavaju. Od tog dana, radili smo svi svakog dana – kaže Milan Veruović.
Premijer je narednih dana hteo da ide na put u Frankfurt, na donatorsku večeru za pomoć hramu Svetog Save, i pored povrede noge. Rekao je Veruoviću da on ne mora da ide, jer će biti pod zaštitom Nemačke, ali on ipak kreće, na svoju inicijativu. Bila je subota kada su krenuli za Frankfurt. Premijer je negodovao što obezbeđenje u Nemačkoj nije bilo kao ranije, kada je on dolazio. Veruović kaže da je sumnjao da nešto može da se dogodi. Na aerodromu u Minhenu, Đinđić je ponovio da nije bio zadovoljan obezbeđenjem. Sutradan, u vladi, bolela ga je noga sve vreme. Pregledao ga je lekar i utvrdio da se rana potparila.
– Glavna tema bio je Bagzi. Premijer je to ozbiljno shvatio i rekao nam je da pratimo slučaj. Janjušević u utorak kaže da treba da me saslušaju u slučaju “Bagzi“ i da Bijelić i ja odemo u gradski SUP -kazao je Veruović, a zatim je vratio priču na događaj kod “Limesa“.
-Na toj trasi trebalo je da imamo sve moguće podrške policije. Trebalo je dosta vremena da se posle dogovore ko će da preuzme Bagzija. O tome kakav je bio odnos prema njemu govori činjenica da ga je od mog obezbeđenja preuzela saobraćajna patrola – istakao je svedok.
Veruović je prihvat u gradskom SUP-u ocenio kao jako loš, jer su Bijelića i njega na ulazu pitali da li su naoružani, a zatim su ih rasporedili odvojeno. Zbog izjava Bagzijevog advokata, Veruović je posumnjao da neko hoće da napravi konfuziju, da se izjave njih petorice ne poklope. Traženo je njihovo lično mišljenje, a pitanja su postavljana u stilu: “Kako misliš da je on tim kamionom mogao nešto…“. On je rekao inspektorima da je bio siguran da je to vozilo pokušalo da ih zaustavi.
– Čovek je sam kucao moju izjavu i izostavio je da su naša vozila bila vidno obeležena, da su bile uključene sirene i da nije tačno da možda neko nije mogao da nas primeti. Nisam hteo to da potpišem. Zovem Nenada Milića i premijera i kažem da mislim da oni ne misle da je to bio pokušaj atentata. Istog dana je Bagzi pušten. Premijeru kažem da u GSUP-u nemaju motiv da se to reši. Posle su poslali unutrašnju kontrolu – nastavio je.
Tih dana, Veruović je, kako je objasnio, bio pod pritiskom i dobio je herpes. Premijer ga je jednom u kolima pitao šta misli i on mu je rekao. Odlučili su da zatraže na uvid krivičnu prijavu protiv Bagzija, da bi videli da li je sud znao ko je on. Premijer je rekao Veruoviću da prenese Nenadu Miliću da mu dostave tu prijavu. Veruović je sutradan otišao kod Milića, koji je tada burno reagovao i poručio mu da se ne meša u njegov posao zamenika ministra. Rekao je da je sve pod kontrolom.
– To nisam rekao premijeru i sada mislim da je to bila moja greška – ovom rečenicom je Veruović završio svoje svedočenje.
Tada je sudija Kljajević počeo da mu postavlja pitanja. Odgovarajući na njih, Veruović je rekao da je Zorana Đinđića čuvao od 1999. godine. Kada je postao premijer, obezbeđenje se suočilo sa nizom problema.
– Imali smo probleme u vezi sa nabavkama vozila, opreme, tehnike. Do 12. marta nijedan pancir nismo imali, a do događaja sa Bagzijem nijedno blindirano vozilo, osim premijerovog.
Narednim pitanjem od svedoka je traženo da precizno opiše svoj položaj u trenutku kada je premijer pogođen.
– Nisam video kada je pogođen. Čuo sam jauk. Kada je metak pogodio i mene, bio sam okrenut ka vozilu, a leđima ka ulazu.
Sudija mu tada predočava iskaz iz istrage, koji je dao 14. jula, u kome je rekao da je premijer jauknuo odmah posle pucnja, da je bio naslonjen na vrata i pao licem ka Veruoviću. Dok je Veruović objašnjavao da je u istrazi pokazivao kako je premijer ulazio u vladu, na velikim ekranima u sudnici režija je prikazala optuženog Zvezdana Jovanovića kako se smeje i odmahuje glavom.
– Nisam mogao da zaključim odakle je pucano. Učinilo mi se, od prvog pucnja, da je palo neko staklo unutra, u tom deliću sekunde nije delovalo zastrašujuće – nastavio je Veruović.
Sledeće pitanje odnosilo se na razgovor sa Janjuševićem i pominjanje plaćenih ubica. Veruović je pojasnio da je premijerov savetnik za bezbednost kazao da su ti ljudi pod prismotrom. Tada je upitan da li se kao oštećeni pridružuje krivičnom gonjenju.
– Ja još trpim posledice tog ranjavanja. Imam bolove i odlazim na terapiju. Pridružujem se krivičnom gonjenju – izjavio je Veruović.
Usledila su pitanja zamenika specijalnog tužioca Milana Radovanovića. Tema dijaloga je dolazak kolone iz Đinđićeve rezidencije u dvorište Vlade. Veruović je ponovio da je zvao “moravu šest“, ali mu se niko nije odazvao, da je isti poziv pokušao posle pet minuta, kada je dobio odgovor “čuje te petica“. “Petica“ je bio čovek za obezbeđenje ispred premijerovog kabineta. U dvorištu vlade nije primetio nikoga, a obično je tu bio Milan Koprivica, šef obezbeđenja zgrade. Koprivica je bio “morava šest“. Ko je bio “morava pet“, Veruović nije znao.
Video nadzor u Vladi tog dana nije funkcionisao, kaže Veruović. Tri dana ranije, primetio je da kamera nije uključena. U Vladi je postojao jedan prolaz, gde je obezbeđenje moglo da uđe vozilima u zaklon, ali je taj tunel služio za izbacivanje šuta posle renoviranja dela zgrade. “Premijerovo obezbeđenje reagovalo je profesionalno“, kaže Veruović u svedočenju.
Posle pauze, pitanja je postavljao advokat Rajko Danilović, zastupnik porodice Đinđić.
– Ko vam je rekao da treba da idete po premijera?
– Bijelić. Njemu je rekla sekretarica. Mislim da niko drugi nije znao.
Na pitanje ko je igrao fudbalsku utakmicu na Kopaoniku, kada je premijer povredio nogu, Veruović je rekao da su igrali pripadnici SAJ-a protiv članova Vlade. U vladinom timu bili su, pored premijera, Šuvarac (Dragoslav) i Vlahović. Igralo se u sali, bez publike. Iza zastakljene galerije bili su pripadnici obezbeđenja.
– Spoljno obezbeđenje zgrade Vlade bilo je jako slabo. Dvorište nije obezbeđivao niko, često nije bilo policajaca u kućicama. Okolne zgrade nisu čuvane, a taj put pored ulaza broj pet koristio je građanima kao prečica.
Na pitanja svog punomoćnika, advokata Boža Prelevića, Veruović je govorio o poznanstvu sa Đinđićem.
– Znamo se od svih protestnih šetnji od 1996. godine. Ja sam od 9. marta 1991. godine imao probleme sa policijom, jer sam aktivno učestvovao. Bilo je podmetanja, jednom sam uslovno osuđen. Od 1999. godine, Đinđić nigde nije išao bez mene – rekao je Veruović.
– Šta je tačno rekao Janjušević? – interesovalo je Prelevića.
– Kazao je da je stvar vrlo ozbiljna, jer su uhvatili telefonski razgovor Bagzija sa još nekim, i shvatili da je to bio pokušaj atentata. Rekao je da mu ja ne kažem, već da pojačam obezbeđenje.
Na naredno pitanje, Veruović je nabrojao još neke probleme na koje je nailazilo premijerovo lično obezbeđenje.
– Od samog starta bilo je pokušaja da se obesmisli premijerova želja da vozač i ja ostanemo sa njim. On je odbijao te predloge. Mi smo stalno bili u potrazi za novim ljudima. Vukosavljević (Vladimir) je tada doveo Bezarevića za obezbeđenje Ružice i dece. Ja sam čuo da je on radio kod Milutinovića (Milan, bivši predsednik Srbije). Smatrao sam da nije primereno, pa nije prešao kod nas – kaže Veruović.
Kada je na mesto zamenika načelnika BIA postavljen Milorad Bracanović, premijerovo obezbeđenje, po rečima Veruovića, izgubilo je kontakt sa Institutom bezbednosti. Na pitanje da li je premijer Đinđić od Janjuševića tražio smenu Bracanovića, Veruović je rekao: “Da, to je trajalo dva, tri meseca“.
– Reanimaciji premijera je pod čudnim okolnostima prisustvovao doktor Risović (Miroslav), iz Urgentnog centra. Meni je doktor koji me je operisao rekao da je Risović u vezi sa Legijom. Ja sam odmah tražio da mu se ne omogući direktan kontakt sa mnom. On je pokušavao da dođe u moju sobu, iako nisam bio njegov pacijent, ali moji mu nisu dali da uđe. On je tada, to znam jer sam se raspitivao, bio privođen, bio je pod sumnjom da je u sprezi. Sada je u Kanadi. U bolnici sam čuo od sestara da su uhapsili doktora i da je nađena kartica koja ga je vezivala sa grupom – rekao je Veruović.
U odgovoru na naredno Prelevićevo pitanje, da kaže kojim saradnicima premijer nije bio zadovoljan, svedok je izjavio:
– Kritikovao je rad Marije Rašete, Čedomira Jovanovića, Bracanovića, Dušana Mihajlovića.
Odgovarajući na pitanja branilaca optuženih, Veruović je uglavnom ponavljao neke delove iz iskaza. Upitan da kaže da li je Milorad Ulemek Legija nekada dolazio u zgradu Vlade, svedok je kazao da je to bilo u vreme pobune JSO. Isto pitanje postavljeno je i za Ljubišu Buhu Čumeta, ali Veruović nije mogao da potvrdi da je i on dolazio. Advokate je interesovalo da li je Đinđić odlazio u kuću u Šilerovoj ulici ili u Surčin, a svedok je kazao da je premijer išao kod Dragoljuba Markovića, u njegovu kuću u Surčinu.
(ZA PORUČIVANJE KNJIGE KLIKNITE NA KNJIŽARA)
Dnevni list srbije Nacional-zabranjen 18.03.2003.i likvidiran 01.0.4.2003.godine
Jedna od zabrana svežijeg datuma je ona koja je izvršena nad DNEVNIM LISTOM SRBIJE NACIONAL.Sprovedena je u godini procvata demokatije u Srbiji. Prvo je dana, 18. 03. 2003. godine Ministarstvo kulture privremeno zabranilo izdavanje i štampanje Dnevnog lista Srbije «Nacional» da bi 12 dana kasnije Rešenjem Trgovinskog suda br II-L-426/03 sprovedena likvidacija nad izdavačem ovog dnevnog lista i time se trajno onemogućilo izlaženje ove dnevne novine. Прочитајте остатак овог уноса »
Sedma Sila 